Frizure robova u Americi – pokušaj izražavanja identiteta u najtežim uslovima

Frizure robova – trn u oku robovlasnika

Pored svog užasa kroz koji su robovi prolazili, jedan od načina da robovlasnici unište njihov identitet i osećaj pripadnosti određenoj kulturi, bilo je i odsecanje kose. Međutim, to nije zaustavilo robove da kroz kosu pokušaju da se izraze, “prate modu” i aktuelnosti u svetu frizura.

Afrikanke pre Amerike

 

U 15. i 16. veku, pre nego što su Evropljani počeli svojim brodovima da odvoze robove iz Afrike, frizure su ženama bile veoma važne. Provodile su sate, ili čak dane, sređujući svoju kosu. Koristile su specijalne češljeve i ulja da naprave lokne, pletenice, kovrdže. Ukrašavanje i glave i kose bio je važan deo nošnje, naročito u zapadnoj Africi, odakle i potiče većina Afroamerikanaca.

NA frizure robova uticalo je afričko poreklo

Mapa kretanja robova iz Afrike ka Americi

 

Prekrivači za glavu kao prve frizure robova

 

Kada su robovlasnici zarobljavali robove, sekli su im kosu i tako bi započeli proces uništavanja njihovog identiteta i osećaja pripadnosti određenoj kulturi. Nakon što bi im odsekli kosu, davali su im nešto da prekriju glavu da bi se zaštitili od lošeg vremena, ali i širenja vaški. U početku su ti prekrivači za glavu, koji su nošeni poput turbana, davani i muškarcima i ženama. Kasnije su ih koristile samo žene, dok su muškarci nosili kape. U nekim mestima na jugu Amerike žene su po zakonu morale da prekrivaju kosu.

Frizure robova prekrivene kapama i turbanima

Robovi sa „prekrivačima“ za glavu

Ipak, na kraju je to bila stvar koja je stvarala zajedništvo, nešto što je povezvalo sve robinje, ali i isticalo individualnost, jer je izgled bio jedinstven kod svake žene koja ga je nosila. Kasandra Stansil, koja je postala robinja u mladosti, rekla je da nikada nije dala nekoj drugoj ženi da joj pravi taj povez na glavi. Uvek je htela sama da ga osmisli, eksperimentiše i napravi nešto što joj se sviđa.

 

Turbani – znak siromaštva ili slobode?

 

Za njihove bele gospodare, turbani koje su nosili robovi, bili su znak siromaštva i podređenosti. Međutim, iz perspektive robova, turbani su postali sredstvo osnaživanja i podsećanja na slobodu. Za njih je turban postao izraz identiteta.

Računi koji svedoče o kupovini odeće i materijala pokazuju da su gospodari ponekad kupovali više marama i davali ih robinjama.

Šišanje robova ne znači da su oni uvek bili bez kose i ćelavi. Pisani izvori, ali i slike i fotografije, svedoče o tome da su postojale raznovrsne frizure robova. Često su pravili kikice, a i sam proces češljanja je bio neka vrsta rituala.

Robovi koji su radili u zatvorenom nisu imali potrebu da prekrivaju kosu. Oni su često pravili kikice. Takođe, nisu bili pod rizikom od dobijanja gljivičnih infekcija. Te infekcije bi onemogućile rast kose i dovele do opadanja kose i ćelavosti, pa su tkanine korišćene i da bi se to sakrilo.

 

Frizure robova kao otisak prsta

 

Frizure robova u oglasima

Oglas sa odbeglim robovima

Pisani izvori iz 18. veka, u kojima je do detalja opisan izgled robova, bili su oglasi u kojima se tragalo za njima. Ovi oglasi su bili detaljni jer se radilo o potrazi za odbeglim robovima. Oni pokazuju da je tada dozvoljavano robovima da prave frizure kakve žele, ali i da su robovi, zbog različitih prestupa, kažnjavani šišanjem ili brijanjem glave. Kosa je još mogla da bude: ukovrdžana sa obe strane lica, začešljana unazad, upletena, pričvrščena uskom trakom, vezana na vrhu glave ili duga, nošena iza ušiju. Naravno, sve opise frizura, fotografije, slike, informacije, koje imamo o kosi, i frizurama robova, pravili su belci. A oni su imali određen stav prema robovima. Prema rasnoj ideologiji Amerike iz 18. veka, fizički atributi Afroamerikanaca, njihova boja kože, ili oblik lica, kao i njihova gusta kovrdžava kosa, bili su prepuni negativnih konotacija.

 

Opisivanje frizura u oglasima

 

Belci su  često govorili o kosi Afroamerikanaca kao o vuni (asocijacija na životinje teško da je bila slučajna). Kako bi ukazali na razlike sa navodno ”superiornom” belom rasom, u opisima odbeglih robova izgleda kao da su mnogi robovi pustili da im kosa raste prirodno. Kao da se ne trude mnogo da je srede i oblikuju. Pa se opisuju kao “velika žbunasta kosa”, “neverovatno velika gomila kose”, “žbunasta glava crne kose”, “žbunasta kosa koja nije češljana”.

 

Pribor za pravljenje frizura

 

Frizure robova su pravljene bez korišćenja afričkog češlja

Afrički češalj

Naravno, njima je nedostajalo vremena za pravljenje složenih frizura, ali i sredstava kojima bi ih najbolje napravili, kao što je afrički češalj, čiji dugi zupci ne bi kidali, ili smetali, debeloj gustoj kovrdžavoj kosi. Kao rezultat toga, njihova kosa je često bila zamršena i neuredna. Ali i pored svega, nekako je ostajala dovoljno fleksibilna da se stilizuje na različite načine i ostane sredstvo kojim bi mogle da se prenose važne poruke. U oglasima kojima se traže odbegli robovi, opisani su sa dugom i žbunastom kosom na vrhu, kratkom, očešljanom i urednom sa razdeljkom, obrijanom kosom napred i pozadi, ili uvijenom.

 

 

„Češljanje“

 

Grebeni

Grebeni

Raščešljavanje zamršene kose je verovatno bilo bolno jer nisu imali češljeve. Oni su koristili grebene za češljanje vune.

Grebeni su drveni predmeti u koje su zabijena dva reda dugačkih eksera dužine oko 10 cm. Na prednji deo grebena se zabija metalni lim da bi se i drveni deo zaštitio prilikom češljanja.

 

Dešavalo se da se povrede i da se izgrebu korišćenjem ovog alata, da bi se očešljali prilikom pokušaja da se srede pred inspekciju robovlasnika.

 

 I perike kao frizure robova

 

I perike su bile frizure robova

Rob sa perikom

U 18. veku u Evropi su perike bile jako popularne, kao i tupei. Naravno, ta moda je preneta i na Severnu Ameriku. Zabeleženo je dosta slučajeva robova koji su nosili stare perike svojih gospodara. Čak i u opisima odbeglih robova stoji, ne samo da su imali perike, već i zapažanje da frizure robova izgledaju kao perike ili tupei.

 

 

 

Nega kose u slobodno vreme

 

Često su im šišali i brijali kosu do glave. Dešavalo se da robinjama briju glavu zato što su “gospodarice” bile ljubomorne na njihovu kosu.

Radni dan robova i uslovi u kojima su radili, naročito kod onih koji su radili u polju, nisu ostavljali mnogo vremena za negu kose. Slobodan dan, nedelja, je bio jedini kada su mogli da neguju i sređuju kosu. češljali su je međusobno, sređivali, muškarci su šišali jedni druge.

Plantaža u Južnoj Karolini - slobodno vreme

Plantaža u Južnoj Karolini – slobodno vreme

 

Promena mode

 

Krajem 18. i u 19. veku kratka kosa je zamenila i perike i dugu kosu.

Opisi odbeglih robova su se manjali, retko se sreću opisi robova sa dugom kosom, umesto toga imamo: “ravna crna kosa”, “crvenkasta kosa”. Uglavnom se opisuje izgled lica i odeće, a opisi kose često izostaju, za razliku od prethodnog perioda.

Marame

 

Robinje su nosile marameTakođe, žene su primenjivale namotavanje ili uvijanje, što se odnosilo na proces koji je podrazumevao da onda, kada je kosa bila raščešljana, izdvoje pramenove, vežu ih pamukom ili nekim drugim materijalom, da bi izbegle da se kosa opet zamrsi i da se ukovrdža kada je odvežu. Nakon što bi tako pripremile kosu, robinje bi je uvile maramom ili nekom tkaninom, da bi sačuvale tu frizuru koju su napravile.

Nedeljom ili drugim važnim prilikama, one bi skidale marame, puštale kosu, razvezivale i pravile neku frizuru. Kasnije bi je opet vezale i prekrile.

Žene su, takođe, ispravljale kosu, delile je u pravilne redove i nedeljom ponosno pokazivale frizuru.

Pravljenje pletenica i uvijanje kose su tradicionalne tehnike ukrašavanja kose u Africi. Poreklo običaja prekrivanja kose maramom je malo problematičnije.

 

Poreklo nošenja marama

 

Iako se marame danas u velikoj meri koriste u Zapadnoj Africi i smatraju delom afričke nošnje, prvi Evropljani koji su došli u kontakt sa njima, su ih opisivali kao gologlave.

Smatra se da su marame za glavu nastale usled mešanja estetskih tradicija afričkih i evropskih zajednica, koje su se razvile duž Atlantske obale Afrike, i u robovlasničkim društvima Novog sveta.

Možda se ovaj oblik pokrivanja glave razvio zbog potrebe hrišćana da prekrivaju glavu tokom mise.

Koje god poreklo bilo, među robinjama iz Severne Amerike marame su imale i funkcionalnu ulogu. Štitile su od sunca, održavale kosu čistom, pomagale da se sačuvaju frizure sa pletenicama. U slučaju odbeglih robova, sakrivali su ožiljke ili afričke plemenske oznake koje bi ih odavale.

Takođe, sakrivali bi prljavu kosu ili obrijanu glavu, što je, naročito za Afroamerikanke, bilo sramota.

Ipak, marama je za njih imala i pozitivniji značaj. Za robinje, koje nisu imale ni sredstva, ni slobodno vreme da bi pravile složene frizure, često bi prelepo obojena marama nudila alternativu doterivanju i estetskom pokazivanju.

 

Marame u oglasima

 

Kako oglasi o odbeglim robovima pokazuju, ovi prekrivači za glavu su bili zaista česti među robinjama u 18. veku.  “Nova crna devojka iz Gvineje”, koja je pobegla sa plantaže u Gus Kriku u Južnoj Karolini 1769. godine, nosila je “novi oznaburg (gruba tkanima) kaput i ogrtač i crnu prugastu svilenu maramu oko glave.”

Sara, druga odbegla robinja iz Južne Karoline, koja je pobegla 1784. godine nosila je “tufnastu crveno-belu marmu”. Dok je Neni robinja iz Džordžije, pobegla 1787. godine, nosila “kariranu maramu na glavi”.

U ovim oglasima nema opisa pletenica i uvijene kose kao ranije. Moguće je da su robinje, kako bi bile manje upadljive i provukle se kao slobodne, raščešljavale svoju kosu i prekrivale je maramom.

Odbegli i uhvaćeni robovi 19. vek

Odbegli i uhvaćeni robovi, 19. vek

 

Do sredine 19. veka, kako pokazuju fotografije i drugi dokumenti, marame su postale gotovo obavezne među robinjama. One su do marama dolazile kroz rutinske podele, kao darovi, ili kupovinom novcem, koji su bile u mogućnosti da sakupe obrađivanjem manjih parcela ili iznajmljivanjem sebe za neki posao.

 

Svedočenja robinja

 

Jedna bivša robinja iz Južne Karoline je svedočila kako su za svaki Božić sve žene dobijale maramu da bi vezale kosu.

Moguće je da je veće učešće robinja, u tekstilnoj manufakturi na plantažama,  u 19. veku, značilo da su mogle i sebi da naprave marame. Možda su imale slobodu da u tkaninu ubacuju različite boje i dezene.

U periodu kad su frizure robova bile kraće, marame su bile te koje su privlačile pažnju i ponekad divljenje belaca. Jedna učiteljica iz Nove Engleske, koja je prisustvovala velikom broju službi u crkvi u Čarstonu, krajem 1840. godine, komentarisala je sa oduševljenjem “brojne raznobojne turbane”, koje su noslile Afroamerikanke, koji su činili ove žene “veoma privlačnim delom publike”.

 

Napokon “sloboda”

 

Prve godine slobode nisu stvorile tako mnogo novih mogućnosti za estetsko izražavanje. Pred njima je bila rasna klima, tako represivna da bi, bar na jugu, bilo koji znak razmetanja bio rizičan. Tada je počela era ispravljanja kose koja je ograničavala veliki potencijal afro frizura za stilske inovacije.

Iako su finese stilizovanja kose, tipične za Afroamerikance, i dalje bile prisutne, smatra se da Afro frizure nisu postale glavno vizuelno sredstvo za izražavanje i pokazivanje sve do 60-ih i 70-ih godina 20. veka i pojave pokreta “Crna moć“.

Mada, i danas u raznim delovima sveta, ne samo u Americi, ljudi koji imaju Afro frizure nailaze na neprijatnosti, pa se čak i traži od njih da isprave kosu hemijskim putem.

[td_block_big_grid_5 category_id=“72″ sort=“random_posts“]
Share this post

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

19 − thirteen =